Foto: pixabay.com

Psiholozi su davno istražiavi razliku između profesionalaca i amatera, i u 90 odsto slučajeva zaključili da ga čini dug i mukotpran rad na sebi. Na osnovu toga uvek se provlači mantra da je neophodno uložiti oko 10.000 časova rada da bi se dostigao nivo velikog profesionalca. Ili, drugi daleko više citirani mit da je za uspeh u karijeri neophodno imati "10 odsto talenta i 90 odsto napornog rada".

U fudbalu najčešće se ekstra igrači sa prirodnim darom se rađaju. Upravo zato armija navijača se slije na stadione da bi videli deo magije, fudbalske čarobnjake, potez koji se granići za zemljinom težom, koji se ne može da se nauči, niti uvežba pa makar to izvodili bezbroj puta. Pade mi na pamet potez Roberta Karlosa koji je obeležio eru u Relu, ali će svaki ljubitelj fudbala na pomen njegovog imena iz podsvesti izvući magiju lelujavog gola za brazilsku reprezantaciju. Ili naš Tadić i neverovatna "minijatura" protiv Šveđana. Iz raznovrsnog repertoara Mesija, na prvi pogled izdvajamo lakoću i eleganciju driblinga, golove i izigranog protivnika. Šta reći za najbrojniju populaciju, koji su velikim radom nadoknadili manjak talenta i stigli do svog vrhunca. Uprkos tome, ostaće upamćeni kao prosečni a vrhunski igrači, koji su izvršavali zadatke za druge, kvarili igru rivala i bili od poverenja svakom treneru. Sve nabrojano neće biti dovoljno i biće brzo i nepravedno zaboravljeni.

Od onih sa urođenom "manom" zvanom magija možemo svrstati pokojnog Maradonu, Mesija, Salaha, neopravdano najskupljeg Nejmara, Ronaldinja i ostale brazilske asove. Veza između glave i noge, refleks, reakcija, nepredvidivost poteza (kao u šahu), sve su to činioci koji odnose prevagu nad igračima zadatka, "žrtvama" trenerske taktike. Pogađate, ovi prvi su slobodni u odlučivanju, bez striktnih zaduženja, ali sa obavezom da oduševe, naprave potez o kome će se dugo pričati, postignu evro gol…

Drugi su opet talenat nadgradili velikim radom i vinuli se do neslućenih visina, kao recimo Ronaldo, Modrić, Benzema, naš Tadić…., koji traju, traju, i mada se bliže petoj deceniji života igraju podjednako uspešno kao i pre 10-15 godina. Nezaustavljive "mašine" za golove, pored gore pomenutih, treba dodati iz sadašnjosti Levadovskog, Kejna, Mbapea, našeg Mitrovića, Vlahovića... Imaju nešto što drugi špicevi nemaju, a to je njuh, osećaj i glad za golovima. Na sve to treba dodati besprekorne fizikalije, spremnost i umešnost da se nadigra čuvar.

Ako se negde cene proliveni potoci znoja, težak fizički rad, ne mnogo talenta i uloženih na hiljade sati rada onda je to Premijer liga i Čempionšip. Bez pauze, bez odmora, deset meseci fudbala po kiši, snegu, ređe suncu, fudbalsko "pozorište" radi za gladne sladokusce, željnih poteza, golova, novih utakmica, i tome kao da nema kraja. To ima veliku cenu po direktne izvršioce. Mašina za "mlevenje" igračkog "mesa" radi bez pauze, troši se i na kraju potroši, ali stiže sveža krv željna afirmacije i dokazivanja, i tako u krug.

Sve je manje mađioničara, a sve više ratnika, izgleda da se više veruju štoperu koji ide "glavom kroz zid" nego nadahnutom magu. Fudbal se neumitno kreće ka fizičkom bitisanju, igri zadatka, stopirati rivala po svaku cenu, na račun lepote i uzvišenosti. Počeo je prelazni rok, cifre otišle u nebo, za "izvikane" asove, o kojima malo znamo. Da li će nove generacije profesionalaca doneti boljitak fudbalu, ili ga lišiti magije ostaje da se vidi u nastupajućoj sezoni i Svetskom prvenstvu u Kataru. Stara uzrečica kaže: "Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari"...