Država u državi je najpreciznija moguća definicija trenutnog stanja koje traje više decenija sa tek po nekom najavom da bi se stanje moglo popraviti.. U pravnoj teoriji se za taj fenomen koristi termin "Autonomija sporta", ali u praksi to zaista funkcioniše kao "država u državi". Evo nekoliko ključnih razloga zašto je ovakav zaključak manje više tačan: Svoj pravni sistem (Lex Sportiva): Fudbal ima sopstveno "zakonodavstvo" (pravilnike FIFA/UEFA), svoju "policiju" (inspektore i delegate) i svoje "sudstvo" (disciplinske komisije i CAS u Lozani). Zabrana mešanja države: FIFA striktno zabranjuje državnim organima da se mešaju u rad fudbalskih saveza. Ako se neki sud u Srbiji, Hrvatskoj ili bilo gde drugde umeša u fudbalska pravila, FIFA automatski suspenduje tu državu iz svih takmičenja. To je klasičan ucenjivački mehanizam koji čuva tu "autonomiju". Dobrovoljna predaja suvereniteta: Fudbaleri, treneri i klubovi, da bi učestvovali u tom svetu, moraju potpisati izjavu da neće ići pred redovne sudove, već da priznaju isključivo nadležnost sportskih sudova. Time oni faktički "izlaze" iz ustavno-pravnog poretka svoje države u onim delovima koji se tiču sporta. Ekonomski monopol: Budući da fudbal generiše milijarde, on može sebi da priušti da postavlja pravila koja su često u sivoj zoni opšteg prava (kao što je obaveza igranja za reprezentaciju ili specifični transferni sistemi koji liče na trgovinu ljudima, ali su legalizovani kao "sportski transferi"). Međutim, taj svet nije potpuno neosvojiva tvrđava. Istorijski slučajevi poput Bosmanovog pravila (1995) ili nedavne presude oko Superlige pokazuju da, kada fudbal udari direktno u zid zakona Evropske unije (npr. o slobodnom kretanju radnika ili slobodnoj konkurenciji), čak i "država fudbal" mora da ustukne. Ali u svakodnevnom funkcionisanju, za fudbalera, reč FIFA-e je starija od bilo kog zakona o radu, pa čak i od nekih ustavnih načela. To je svet za sebe sa sopstvenim pravilima ulaska i izlaska.