Godinama ukazujemo na slabu infrasrukturu na naših stadiona koja je veom bitan segmet u razvoju i standardizaciji profesionalnog fudbala. Stadioni su zapušteni, prosto vape za obnovom i novim ruhom. Tokom prošle godine činjeno je nešto na tom planu, pristupilo se postavljanju hibridne podloge kako bi se stvorili koliko toliko regularni uslovi za odigravanje utakmica. Drugi još izraženiji problem tiče se stadiona koji ne zadovoljavaju zahteve igranja u Superligi, odnosno Prvoj ligi.

Trenutna situacija je daleko od profesionalnog ranga. Pola ekipa igra na tuđim stadionima, često u kamernoj atmosferi, pred koju stotinu gledalaca.

Pitamo se gde mi igramo utakmice saveznog ranga? Ako bi pogledali šire, na ostalu infrastrukturu (tribine, svlačionice), igrači se umesto modernih svlačionica presvlače u montažnim i neadekvatnim prostorijama, koje više podsećaju na scene iz filma “Montevideo…”, bez tople vode, pokvarenih i zapušenih toaleta... Probelem je što su objekti dotrajali a ne ulaže se u obnovu godinama, decenijama. Fudbal je odavno prestao da bude improvizacija. Kako da izbacimo nekog nadarenog igrača kad nemamo osnovne uslove za njegov nesmetani razvoj. Sećam se još u bivšoj Jugoslaviji većina terena je bila za primer i odgovarala zahtevima tadašnjeg profesionalnog ranga.

Ilustrativan primer su beogradski ligaši. Od osam klubova iz dva profesionalna ranga čak pet nema zadovoljavajuću infrastrukturu i kao domaćini redovno gostuju. Čukarički igra na krovu, IMT u Loznici, OFK Beograd u Zaječaru, RFK Grafičar iza južne tribine “Rajka Mitića” i Zemun u Pančevu. Samo Crvena zvezda, Partizan i Voždovac poseduju objekte koji zadovoljavaju potrene standarde.

Licenciranje klubova je uvedeno da bi išli u korak sa Evropom, gde bez obzira na poziciju na tabeli, ili eventualnu promociju nekog kluba iz nižeg u viši rang, ko nema adekvatne uslove (teren, svlačionice, ostala infrastruktura…) ne dobija licencu za takmičenje. Kod nas je to još uvek mrtvo slovo na papiru, uvedeno je ali se ne poštuje. Ako bi ga doslovce primenili, 5-6 klubova bi automatski izgubili pravo nastupa u ligi.

Kada i ukoliko se donese odluka o smanjenju lige na 12 klubova 2026. godine, neophodno je uvesti jasne i stroge kriterijume po pitanju dobijanja licence. Svki klub mora imati stadion u svom gradu iIi dugoročan ugovor (bar 10 godina), ili da objekat koristi, bez vremenskog ograničenja. Uslovi za licenciranje moraju biti stroži, a klubovi su u obavezi da ga redovno održavaju i unapređuju.

Stadion nije samo mesto za odigravanje utakmica, to je indetitet kluba, njegova nepresušna baza i deo zajednice. Bez adekvatnog domaćeg terena gubi se takmičarski duh, lokalna podrška i osnova regularnosti lige. Domaći teren je ključan faktor u svim ozbiljnim ligama Evrope dok kod nas postaje privilegija, umesto standarda. Investicije u infrastrukturu su dugoročna potreba, a ne luksuz.

Imamo primer u Hrvatskoj da prvak trećeg ranga ne uđe u viši zbog neodgovarajućih uslova, nego mesto dobije druga ili trećeplasirana ekipa. Treba da se ugledamo na infrasrukturu i stadione u Sloveniji, Mađarskoj, pa i Rumuniji, donekle u Bugarskoj…