Trener Zoran Kujundžić - foto: Milan Ašković

Za proteklih 68 godina postojanja Kajak kanu kluba Zabrežje, kod Obrenovca, prošle su brojne generacije kajakaša i kanuista, koje su pronele slavu ovog pitomog sela na obali Save ... Među hiljadama onih koji su stasavali kraj kajakaških šupa i veslom sekli talase plahovite Save, posebno mesto pripada porodici Kujundžić.

Jedan od najcenjenijih trenera,  Zoran Kujundžić‚n(56),čiji su roditelji i stric bili rodonačelnici ovog sporta,  za više od tri decenije plodnog i uspešnog rada otkrio i afirmisao brojne asove kajaka i kanua. Za to vreme osvojeno je na hiljade medalja, 250 pehara (devet sa državnih prvenstava), mogu se podičiti sa 50 državnih prvaka i 30-tak reprezentativaca u različitim starosnim kategorijama.

Prvi školski kajak sa Ade Huje dovezao je  pre skoro sedam decenija Tadija  Kujundžić, Zoranov stric. Za taj svojevrsni podvig, od 40 kilometara, trebalo mu  je 12 sati veslanja uzvodno Savom

 – Počelo se skromno, sa dva školska čamca i mnogo više mladih ruku željnih da se dokažu, da afirmišu sebe i svoje mesto – seća se po pričanju starijih Zoran Kujundžić. Pravi procvat zabreško kajakaštvo doživelo je 70-tih godina prošlog veka, koje su ujedno trasirale stazu uspeha koja će biti krunisana titulom ekipnih pravaka države na pragu 21 veka. 

Zorana je otac već sa šest godina postavio u kajak, dao mu veslo i otisnuo ga sa obale Save, da bi dve godine kasnije doživeo vatreno krštenje na državnom prvenstvu. – Veslali smo u drvenim kajacima,veli,  širokog trupa, sa teškim drvenim veslom koje je zahtevalo dodatnu snagu za nejake ruke, ali je interesovanje bilo veliko, tako da je za jedan čamac bilo ,,zaduženo'' nekoliko posada.

Sa 24 godine otisnuo se u trenerske vode i preuzeo perspektivne pionire. Sa najmlađim takmičarima je načinio pravi podvih i za godinu dana doveo ih do titule najboljih u zemlji. Da to nije bila slučajnost potvrdili  su primat na narednom  prvenstvu u Strugi(Makedonija). – Koliko smo bili nadmoćni govori podatak da smo od šest trka programa trijumfovali u – pet. Tada se među zvezde vinuo supertalentovani Slobodan Knežeević, reprezentativac i najbolji kajakaš u istoriji kluba .

- Zbog male razlike u godinama, naglašava Zoran, živeli smo kao jedna složna porodica. Posle treninga smo ostajali na okupu, međusobno se posećivali,  tako da su iz toga proizašla brojna kumstva, a neku su uplovili u bračne vode.

Kanu sport je počeo da osvaja zabrešku decu nešto kasnije u odnosu na kajak, i doneo je najviše trofeja i titula. Naročito  su bili uspešni u  kanuima  dvoklecima. – Teško je bilo privoleti decu da veslaju kanu, jedan od najnapornijih sportskih disciplina, koja traži snagu, izdržljivost i kordinaciju – kaže naš sagovornik i dodaje: -  Sredinom 90-tih, stasala je neprevaziđena generacija kanuista na čelu sa Petrom Jovičićem(rekorder po broju osvojenih medalja) i Andrejom Štekom(najmlađi prvak države). Ništa manje uspeha nisu imali Petar Zrelec i Dalibor Ilić.

Za ime Zorana Kujundžića vezni su najveći uspesi kluba, titula ekipnih prvaka u Beloj Crkvi(2000. god.), drugo mesto četiri godine kasnije na Adi Ciganliji i ,,bronza'' 2006. u Bačkoj Palanci.

Zoran Kujundžić je od skora u penziji, i uprkos teškoj bolesti ne prođe dan da nije na obali Save i podučava dvoje talentovanih kajakaša Lazara Đurić i juniorku Željanu Petrović (17), petostruku državnu prvakinju i reprezentativku. – Željana je donela dve bronzane medalje sa regate Olimpijske nade, održane U Rašicama(Češka) i u Poznanju(Poljska). Osvojila je drugo mesto na poznatoj regati u nemačkom gradu Branderburgu. Trenutno nastupa na juniorskom prvenstvu Evrope  u Češkoj i ukoliko se plasira u finale, viziraće pasoš za svetsko prvenstvo – kaže trener Zoran Kujundžić i naglašava da Željana poseduje veliki potencijal i predispozicije za postizanje vrhunskih rezultata. Nažalost, posle šest godina plodne i uspešne saradnje došlo je do razlaza trenera Kujundžića i talentovane Zabrežanke.

Zoran Kujundžić  nije propustio priliku da pomene čitavu plejadu kajakaša i kanuista koji su uspesima zauvek ugradili sebe u bogatu istoriju kluba sa Save. Pored istaknutig pojedinaca pomenutih u tekstu, treba istaći iz prve generacije sestre Ranković, Gavrilovićevu, Ignjatijevića(učesnik Olimpijade), Blažića, kasnije dolaze braća Filipović, Nikolićeva, Devedesete su obeležile sestre Sević, Jovičić, Andrić, Dikanović, Đurđević, kasnije su im se pridružili brat i sestra  Andrija i Ana Becin i Uroš i Ana Bulat, Vukosavljević, Ristić, Popović, Čitlučanin, Kojić, Arežina, Marković, Čudić, Mihailovska...Pored Željane Petrović, budućnost kluba su Todorović, Milošević i najmlađi Vignjević Alimpić. Bez kvalitetnog trenerskog kadra ne bilo ni nabrojanih asova kluba sa Save. Pored Zorana Kujundžića, neizbrisivi trag u klubu su ostavili prof. Miša Stanić, Slobodan Knežević, Zoran Tomanić, Žarko Đorđević, Mladen Jovičić, Andreja Andrić, Radovan Babić...

Autor: Milan Ašković