Šut Mitrovića za pobedu - foto: print screen/nova.rs

Veličanstvena pobeda fudbalske reprezentacije Srbije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo nikog nije ostavila ravnodušnim. Čak ni oni kojima fudbal nije tako blizak odvojili su vreme da mu posvete pažnju. Bar polovina stanovništva je gledala televizijski prenos a ostali, kojima to nije bilo dostupno,  snalazili su se kako su znali i umeli. Silom prilika, najčeše su mobilni telefoni, bar privremeno, postali mali ekrani. Telefoni su se "usijali", informisali smo se jedni od drugih, nervirali se kada se slika "zaledi" i kao omađijani buljili u majušni ekran čekajući da se snimak i akcija pokrenu. U kući tri telefona u "pogonu" i svaki pokazuje različito vreme toka utakmice. Najnapredniji je bio sinovljev komp, dok smo mi ostali kaskali za njim bar pola minuta. Nismo videli pobedonosno gol ali smo po radosnom uzviku sina i komšija "gol, gol" shvatili da se dogodilo nešto veliko i značajno za naš fudbal. Zato smo malko kasnije, natanane, po ko zna koloko puta, pregledali snimak Mitrovičevog istorijskog gola.

Za vreme utakmice stanovi u naselje su postali jedna velika "zatvorena tribna", sa koje se u 33. minutu čuo huk zadovoljstva i radosti posle izjednačujućeg gola Tadića. A tek šta se dogodilo u 90. minutu, ljudi moji, poletele su petarde, bilo je i vatrometa, vriske, graje. Takvi smo mi Srbi, znamo da damo oduške i u dobru i u zlu. U godini korone i otuđenosti ljudi su se povukli u sebe, svako sa svojim problemima i trebala nam nešto poput meča u Lisabonu da nas razdrma, uveseli i da bar na trenutak zaboravimo sumornu stvarnost. 

Foto: print screen/nova.rs