Ilija Pantelić (desno)

Uvek tih i nenametljiv, blagog osmeha i karakterističnog baritona, svaki susret s prijateljima koristi da razgovara o fudbalu. Takav je bio i naš poslednji susret u njegovom Brodu, na stadionu Poleta 1926. Mirun Jokanović, nekadašnji selektor kadetske (“U-17”) reprezentacije Republike Srpske, trener koji je ostavio dubok trag na Memorijalnom turniru “Stevan Nešticki” u Novom Sadu.
-Eh, kako godine brzo prolaze, skoro pa se decenija nanizala. Gledam sada sve te igrače s kojima smo igrali na turniru u Sportskom centru “Vujadin Boškov” oni su prvotimci, nosici igre u svojim klubovima. Ali, brine me jedna činjenica. Kako vreme sve više prolazi sve je manje i manje klasnih fudbalera, naš fudbal je osiromašio. Kao da društvene mreže i moderna tehnologija pustoše naše fudbalsko tržište – počeo je priču Mirun Jokanović, izuizetno pedantan i drag čovek u fudbalskom miljeu Republike Srpske i Srbije.

Prisetio se tih vremena i godina kada je reprezentacija Republike Srpske dominirala na novosadskom turniru.
-Glavni most između Republike Srpske i Novog Sada, našeg Saveza i Fudbalskog kluba Vojvodina bio je, danas nažalost pokojni, Ilija Pantelić. Legendarni golman je imao poseban odnos prema nama, valjda zbog korena koje je vukao s Grmeča. I danas mi je neizbrisiva slika kada čika Panta dođe u Sportski centar “Vujadin Boškov”, dočeka nas kao najrođenije, da nam podršku i s društvom sedne u hlad pod drvo ispred upravne zgrade, te gleda utakmice, šmeka igrače. Imao je istančan osećaj za talente, zahvaljujući njemu mnogi naši reprezentativci i dečaci su došli u Vojvodinu. Čika Panta je bio čudo od čoveka, ljudina i njegovim odlaskom smo mnogo izgubili, kako u Vojvodini, tako i mi u Republici Srpskoj. Treba da ga pamtimo večno i čuvamo uspomenu na njegov svetao fudbalski i ljudski lik – nastavio je Mirun Jokanović.
Dugačak je niz igrača iz Republike Srpske u crveno-belom dresu Vojvodine, u svim kategorijama.
-Sada je najočitiji primer novopečeni reprezentativac Siniša Saničanin, pre njega bili su Nemanja Bilbija, Bojan Nastić, Srđan Babić, Vladimir Kremenović, Ognjen Ožegović… da ih ne nabrajam dalje. I danas, svi mi, imamo poseban odnos i emotivni osećaj prema Vojvodini, upravo zbog Ilije Pantelića. Iako smo se danas, mislim na fudbalsku Republiku Srpsku, malo udaljili od Novog Sada i “lala”. To je večno prijateljstvo koje moramo da nastavimo da negujemo, u obostranom interesu. Bez obzira na greške koje smo napravili, a nismo smeli – pomalo sa setom kaže Jokanović.
Mirun Jokanović je profesionalac u Rafinireji u Brodu, gde je proveo svoj celi životni vek, a o fudbalu u današnjim, specifičnim uslovima korona virusa je na kraju rekao: 
-Stvarno, niko ne zna šta je ovo u pitanju, ali se pandemija odražava negativno na sve društveno-životne stvari, samim tim i na fudbal koji je jako oštećen. U prvom redu stadioni su prazni, nema gledalaca, a ni onako ih nismo imali. Meni je ružno gledati utakmice na TV s praznim tribinama, bez huka sa tribina, a sa terena se čuje svaka reč trenera i igrača. Mnogi i ne veruju u ovaj virus, ali on zaista postoji. Jedan sam od onih koji se uverio lično u to! Nadam se samo da ovo neće još dugo da traje i da će se fudbal uskoro vratiti u svom punom obliku i kapacitetu. Dok se to ne dogodi moramo da se čuvamo i trpimo!
 

Škola fudbala “Prijatelji”

Mirun Jokanović nije van fudbala radi u Školi fudbala “Prijatelji” u Brodu, rad sa mladima mu pričinjava izuzetno zadovoljstvo.
-Srećan sam kada radim sa najmlađima, s decom je najlepše. Fudbal je moj život i želim da stečena iskustva prenesem na mlađe, da u ovim oskudnom prilikama regrutujemo što više igrača. Samo se iz kvantiteta može naći kvalitet, to uporno radimo godinama. Tragamo u teškom vremenu. Nažalost, većina igrača iz naše Škole fudbala napusti Brod i ne zaigra za Polet. Trenutno ih ima u Šamcu, Derventi, Modriči… Valjda će se jednog dana i Polet probuditi – optimističan je uvek bio Jokanović.

Sportski žurnal