Kosta Aleksić je jedno od dva pojačanja Čukaričkog pred početak tekuće sezone, pored iskusnog Nenada Kisa. Momak rođen u Novom Sadu 9. marta 1998. godine, dobio je, i bez razmišljanja prihvatio poziv sa Banovog brda. Za Čukarički je debitovao na gostovanju Voždovcu, u igru je ušao u poslednjem minutu susreta, a protiv Dinama iz Vranja je po prvi put zaigrao u belo-crnom dresu na Banovom brdu, na terenu je bio od 64. minuta. Malo je nedostajalo da upiše i prvenac u Super ligi. U međuvremenu, Aleksić je odigrao i čitav meč šesnaestine finala Kupa Srbije protiv Mladosti u Bačkom Jarku.

– Imao sam dobru šansu, lepo prebacio golmana, malo je nedostajalo da zatresem mrežu. Ući će sledeći put – nije mnogo žalio Aleksić, koji je slobodan dan iskoristio da odmori u krugu poridice u Vrbasu.

U ovom gradu je Kosta i načinio prve fudbalske korake, sa 15 godina je otišao u OFK Beogradu, gde je proveo godinu i po dana, baš kao i potom u Vojvodini. Zatim je zaigrao za Bečej, tada u četvrtoj ligi, prošle godine je sa tim klubom osvojio Srpsku ligu grupa „Vojvodina”, a bio je standardan član ekipe koja je izborila plasman u Prvu ligu.

– Prošle zime, dok sam bio u Bečeju, igrali smo prijateljsku utakmicu protiv Čukaričkog, još tada sam dobio poziv tadašnjeg sportskog direktora Vladimira Matijaševića, ali smo odlučili da završim sezonu u dresu tadašnjeg srpskoligaša. Nisam se niti jednog trenutka dvoumio kad je stigao poziv Čukaričkog – priznao je Aleksić, koji potom ističe:

– Bilo mi je malo teže da se snađem i prilagodim na početku, ali sada je sve sjajno. Na mojoj poziciji u timu su Birmančević i Zorić, od njih mogu dosta toga da naučim, ali i od ostalih saigrača. Mudrinskog znam od ranije, on mi je i najviše pomogao, ali i Bogosavac, Puškarić... Držimo se mi Vojvođani – nasmejao se Aleksić.

U mlađim kategorijama Aleksić je uglavnom igrao u veznom redu, na pozicijama zadnjeg ili prednjeg veznog, od kad je zakočario u seniorski fudbal pozicija mu je levo krilo. Priznaje da je protiv Voždovca bilo malo treme:

– Malo me je „udario” adrenalin, ali već protiv Dinama iz Vranja je bilo drugačije. Iskreno, očekivao sam da ću doboti šansu ukoliko tok meča bude bio po našim planovima, ispostavilo se da je i bilo tako. U toj utakmici sam imao potpunu slobodu, nije bilo treme, eto mogao sam i gol da postignem.

Aleksić je u svom fudbalskom razvoju istakao i veliku ulogu oca Ljubiše, nekadašnjeg prvotimca tada superligaša Bečeja, Vojvodine, te internacionalca na Kipru i u Mađarskoj.

– On mi je najveća podrška, gleda moje mečeve i savetuje me.

Napravio je Aleksić i paralelu između igranja u trećem i superligaškom rangu takmičenja:

– Što se tiče kvaliteta, možda i nije tolika razlika, ali jeste u fizičkoj spremi i snazi. Nije ni treća liga toliko loša.