Svim poznavaocima fudbalskih prilika u Srbiji, a naročito pravim i iskrenim navijačima Vojvodine, dobro je poznato ime Saše Todića. Rođenog Zrenjaninca, stručnjaci ubrajaju u grupu od 5 najboljih golmana „Stare dame“ u istoriji.
Na njegovom igračkom, trenerskom i ljudskom imenu ne postoji ni jedna jedina mrlja. Plodnu igračku karijeru započeo je u zrenjaninskom Proleteru, čiji član je bio punih sedam godina, uz jedan kraći period koji je proveo kao ustupljen igrač u niškom Jastrebcu. Zanimljivo je da je Todić u tom periodu, u Nišu bio na odsluženju vojnog roka i kakav je vojnik bio, vidi se iz činjenice da su mu vojne vlasti dozvolile da redovno trenira i brani na prvenstvenim utakmicama. Kada je 2000. godine iz Proletera prešao u redove novosadske Vojvodine, po sopstvenom priznanju, ostvario je svoj dečački san. Nakon pet sezona i 123 utakmice u dresu Voše, put profesionalaca ga vodi u Ukrajinu, a 2010. se konačno vraća u domovinu gde, posle igračko-trenerske epizode među novosadskim „Kanarincima“, ponovo dolazi u Vojvodinu, ovaj put kao trener golmana.
Pune tri godine golmani Voše, imali su privilegiju da „kupuju zanat“ od čoveka kojem je profesionalizam srednje ime, a ljubav prema klubu uporediva sa fanatizmom najvatrenijih navijača. Vrhunac dosadašnje trenerske karijere doživeo je u maju 2014. kao član stručnog štaba tima, koji se upisao u klupske anale kao prvi osvajač Kupa Srbije u istoriji.
Kako se u ovoj zemlji uspeh ne oprašta, dolaskom samozvane „najslaninarskije“ uprave na čelo Vojvodine, Saša Todić je tiho i bez gorčine, još jednom napustio svoju ljubav i otisnuo se na drugi kontinent.  Njegova sledeća destinacija, bio je klub Al Fudžirah iz istoimenog grada u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Pune dve godine proveo je na Arabijskom poluostrvu, da bi pre nekoliko dana, okončao svoju epizodu u Al Fudžirahu i polako počeo da pakuje kofere za povratak u Novi Sad.

Proveli ste pune dve godine u Emiratima, a sada se vraćate kući. Koji je razlog tome ?

-Nažalost, moj klub, Al Fudžirah, je na kraju sezone, ispao iz najelitnijeg ranga takmičenja. Prema lokalnim pravilima, kada se tako nešto desi, automatski se rasformiraju i sve mlađe kategorije kluba, pa sam ja, kao trener U21 selekcije, ispao „kolateralna šteta“. Šta ćete ...to je sudbina fudbalskih profesionalaca. Danas jesi ...sutra ko zna gde si...
Inače, ovde sam proveo dve sjajne godine, klub je prema meni ispunio svako slovo ugovora i tu nemam ni najmanju primedbu.

Šta planirate dalje ?

-Prvo da zagrlim i izljubim suprugu i decu jer su mi mnogo nedostajali. Potom da sednem u neku novosadsku baštu i popijem kafu sa prijateljima i dobro se odmorim. Onda idemo dalje, naćiće se valjda nešto i za mene, u Srbiji ili inostranstvu, videćemo.

Ostavili ste neizbrisiv igrački i trenerski trag u Vojvodini. Da li vas je kontaktirao neko iz kluba ?

-Nakon mog odlaska u Emirate, nikad me niko od zvaničnika nije kontaktirao. Pretpostavljam da nisu imali ni potrebe za tim, kao što nisu imali potrebe ni da mi požele sreću u nastavku karijere kada sam napuštao Vošu. Meni mnogo više znači da se redovno čujem sa bivšim klupskim drugovima, saigračima i trenerima sa kojima sam radio.
Eto, pre par nedelja, pozvao me jedan od mojih nekadašnjih saigrača iz Vojvodine da me pita, na koliko sam utakmica nastupao u dresu Vojvodine. Kaže : “Uprava Vojvodine upriličila svečanost u povodu preseljenja u nove klupske prostorije na stadionu, pa poziva, između ostalih i veterane, fudbalera koji su odigrali 100 i više utakmica u dresu Voše, da uveličaju taj događaj. Tebe brate nema na spisku, ništa mi nije jasno.”
Moram priznati da me je to kao čoveka i nekoga kome je Vojvodina druga kuća, pogodilo. Znate, osnovni red i domaće vaspitanje nalažu da se uputi makar poziv, uprkos činjenici da sam trenutno van zemlje i da ne bih mogao doći. Ne kaže džabe naš narod, “ponuđen ko počašćen”, ali ljudi koji su trenutno u Vojvodini verovatno smatraju da nisam zaslužio ni taj kurtoazni gest. Valjda je osvojen Kup Srbije malo u odnosu na njihovu “transparentnost”.
Ja nemam čega ni koga da se stidim i svakoga od njih mogu pogledati u oči. Nisam siguran da oni mene mogu, ali to je već njihov problem. Prepoznaće se svaki od njih ponaosob.
Uvek ću biti uz klub, jer Vojvodina je večna, a svi drugi su tu u prolazu. Navijači i istorija pamte samo one koji su ostavili neki trag, osvojili trofej, postigli neki rezultat, sagradili nešto …kada se vratim u Novi Sad, kupiću ulaznicu i doći na stadion da bodrim svoj klub, to je moj dug prema iskrenim navijačima Voše, kojih je nažalost , sve manje na tribinama. Neko bi trebalo da se zapita, zašto ?

Da pređemo na malo vedrije teme. Čujemo da u porodici imate naslednika ?

-Iver ne pada daleko od klade. Sin Stefan je od mene nasledio golmanski gen i lepo napreduje. Istina, još je mali i rano je za bilo kakve procene, ali mi je najbitnije da voli fudbal i da je vredan i posvećen treninzima. Sa druge strane, ćerka Sanja je izuzetno uspešna u sportskom plesu i već ima nebrojeno nagrada i titula na domaćim i međunarodnim takmičenjima. Kao i svaki ponosni tata, uživam u uspesima svoje dece.

Radili ste sa mnogim golmanima. Ko je na vas ostavio najbolji utisak ?

-Kada bih se fokusirao samo na vreme provedeno u Vojvodini, a to mi je najlepši period u karijeri, mogu da kažem da su svi momci sa kojima sam radio, odlični čuvari mreže. Svaki od njih ima neke svoje specifičnosti, mane i vrline, što je razumljivo. Ipak, izdvojio bih dvojicu : Srđana Žakulu i Mateja Delača, pre svega sjajne ličnosti, pa onda sportiste. Posebno sam ponosan na Žakulu, jer je jedan od najzaslužnijih za osvajanje Kupa Srbije. Odbranio je četiri jedanaesterca, a tri puta toliko uplašio izvođače najstrožih kazni, da su šutirali preko i pored gola.
Jedino meni ne može da odbrani penal-uz osmeh veli Todić.

Hvala Vam na izdvojenom vremenu, vidimo se u uskoro u Novom Sadu.

-Naravno ...eto mene u subotu ujutro na kafi u „Dačmenu“.

Saša Todić