Zanimljivo leto što se tiče srpskog rukometa. U nedelju su peskaši završili kao šesti na Svetskom prvenstvu u Brazilu, pre par nedelja su juniorke osvojile 12. mesto na SP u Hrvatskoj, a juniori su započeli svoje takmičenje na EP u Austriji. Uz najavu EP kadeta u Poljskoj, sa kojima je na pripremnom turniru u ruskom gradu Permu boravio i predsednik UO RSS Velimir Marjanović, kao i nezaobilaznu temu – pitanje novog selektora seniorske reprezentacije Srbije, bilo je puno razloga za razgovor sa prvim čovekom srpskog rukometa:

- Osim ukazivanja časti Aleksandru Tučkinu jednom od najvećh igrača svih vremena, boravio sam u Permu i na preporuku Međunarodne rukometne Federacije, kao njen član, a povod je naravno bio i učestvovanje naših kadeta na turniru koji je bio izuzetno dobro organizovan. Dobili smo poziv od Rusa zbog onoga što značimo u svetu rukometa, ali i zbog naših specijalnih odnosa. Gostoprimstvo je bilo izuzetno u Permu. Obavljeni su razgovori sa relevantnim ličnostima iz sveta sporta, ali i privrede. Korak po korak prilazimo potpisivanju jednog ugovora o saradnji sa ruskom Federacijom, koja će biti na svim nivoima, kao što to imamo slično sa Republikom Srpskom. Ona se odnosi na odigravanje turnira, razmenu iskustava i raznim drugim pogledima, što nam je potrebno, jer i jedni i drugi imamo delove sporta koji žive u prošlosti. Moramo uhvatiti korak sa trendovima, pre svega na terenu, ne mislim u organizaciji. Ta razmena iskustava je korisna, a iz nje bi proizašla određena komercijalna i politička saradnja, jer je očigledno da su naša dva društva dobro povezana.Kako ocenjujete rezultate mlađih kategorija ovog leta, pre svega, juniorki, koje su na svom prvom takmičenju došle do 12. mesta na Svetskom prvenstvu?

- Devojke koje su bile na prvenstvu mogu više, s obzirom da u tom sastavu ima nekoliko budućih reprezentativki. U mlađim selekcijama prolazimo kroz reformu sistema takmičenja i selekcije. Ubrzali su se tokovi od kada smo uveli koordinatore za muški, a sada i ženski rukomet. To sada rešavamo, jer nisam zadovoljan onim što smo radili u mlađim kategorijama prethodnih godina, bez obzira što smo bili stalni učesnici, što je bilo korektnih rezultata, medalja, dva polufinala. To nije ono što možemo da uradimo, prevashodno zbog načina i stručnosti rada u tim selekcijama. Prolazili smo kroz proces različitog načina dolaska do ljudi koji vode te selekcije. Sa ovim iskustvom koje imamo radimo na tome da postavimo vrh te jedne piramide. Da bi bili bolji rezultati i praćenje rada, mora se ići ka tome da u predselektivnim godištima (u ovom trenutku 1998), imamo veliku širinu, da ni jedno talentovano dete ne bude neobuhvaćeno. Svako dete mora da dobije šansu u takmičenju ili selekciji. Kadetski uzrast treba da donese uži izbor od 40 do 60 imena, da deca kruže po kampovima, uče šta znači biti reprezentativac, a treneri da budu pedagozi, koji imaju čvrste selektivne kriterijume kako treba da fizički, tehnički, taktički izgleda taj reprezentativac. Tek u juniorskom sastavu treba praviti takmičarsku ekipu koja ide na rezultat. Rekli ste da je problem struke gorući problem u srpskom rukometu...

- Problem je u sistemu stvaranja i rada trenera. Od nekih se tražio rezultat, od nekih stvaranje igrača, ali svi treneri moraju biti kompatibilni sistemu ako se želi uspeh. Nije isti trener ako želimo rezultat ili ako hoćemo da naučimo decu šta znači biti reprezentativac. Nije isti pristup. Završnica ovog sistema koji stvaramo u mlađim kategorijama ide u tom pravcu, a prema tome ćemo i birati ljude koji će raditi sa tom decom. Očigledno je da u kadetskom uzrastu ne može biti pristup seniorskog rada i odnosa. To su premlada deca, osetljiva na mnoge stvari. Prerano je tražiti odnos koji tražimo kada obuku seniorski dres. Sa ovom promenom to bi bio sveobuhvaćeni sistem rada. Pogotovo je bilo iskakanja kod devojaka, iako smo tu imali medalju i dva čevrta mesta, ali se videlo da po jednoj generaciji preskačemo velika takmičenja. Sve to zbog toga što piramida nije bila potpuna od predselektivnog godišta.

Promena će se i odnositi na odnos količine treninga, odnosno, utakmica u mlađim kategorijama...

- Evidentno je da ogromna količina treninga, a mala količina utakmica ne donosi napredak deci, naprotiv, obrnuto. Naša deca su inferiorna u odnosu na svu decu na velikim takmičenjima, jer Skandinavci u svom godištu odigraju po 60 utakmica godišnje, a naša – 5-6. U takvoj situaciji u startu smo u gubitku. Vrh piramide je dosta okupljanja sa mnogo utakmica. Često govorite i o tome da se srpski rukomet bori sa prošlošću...

- I ovaj put u Rusiju je potvrdio, uz poštovanje svake prošlosti, da smo u mnogim stvarima ostali u osamdesetim godinama. Poredimo se sa sistemom koji je neadekvatan. Tada je bilo 4 meseca okupljanja, imali ste igrače u domaćim klubovima, toliku bazu i kvalitet da ste mogli da postavite svoju zamišljenu igru, a protivnik da se prilagođava. To smo zvali našim sistemom. Sada smo u situaciji da su se svi razvili, da moraš da imaš ekipu osposobljenu tehnički i taktički da se prilagodi svakom protivniku. Nemamo tu zamišljenu igru, nemamo kvalitet, ni snagu, a to ne rade ni najbolji klubovi i reprezentacije na svetu. Svi su pragmatični. U skladu sa tim, deo korena obuke naših trenera ide iz tog vremena i ta igra sa dosta sporosti, polušablonizovanih i nepraktičnih polaza, bez tempa, bez individualnog napada i odbrane, pokazuje velike minuse i kod seniora i u mlađim kategorijama. Moramo da shvatimo da nismo Jugoslavija, da nemamo pet igrača na jednom mestu, gde će konkurencija da izbaci kvalitet. Najpogrešnije je da forsiramo sistem igre koji igrači i igračice ne mogu da isprate. Kada vidite da 50 od 60 minuta jedino mi igramo sa polazimo koji ne daju nikakav rezultat, onda je jasno zašto zaostajemo. Te polaze diriguje klupa, a ne teren. Ako smatramo da je danski sistem najšablonizovaniji, pa i tamo treneri ne pričaju šta se igra, već je ekipa obučena i spremna da to sama iznese. Opasnost je da dobijemo igrače nesposobne da se prilagode nečemu što nije šablonizovano. Ispašće da ih upisujemo na fakultet, a da nisu ni osnovnu školu završili. To je problem koji se mora rešavati i preneti u reformu struke nakon ove reforme mlađih kategorija.

Mesec i po dana je prošlo od neuspeha u kvalifikacijama za SP 2015 u Kataru i razlaza sa Vladanom Matićem. Na prvom UO ste govorili da je potrebno prvo odrediti pravac, ambicije u narednom periodu, sastav, a onda izabrati čoveka koji će se uklopiti u tu priču. Dokle se stiglo sa izborom novog selektora?

- Kada smo nastali kao samostalna Srbija, uspeli smo da radom i driblingom precrtamo mnoge minuse i u svim aspektima dostignemo moderan rukomet. Jedino gde to nismo uspeli jeste struka. Ne bi to bio problem da se direktno ne odražava na kvalitet naših igara – krajnji proizvod, reprezentaciju. To je najveći problem srpskog rukometa. Iz toga proizilazi iznuđeno rešavanje ovakvih situacija. Nikada se nije radilo o amaterizmu i nečijoj slobodnoj volji prilikom izbora, već ograničenim mogućnostima. Mi smo kod Matića išli sa idejom da mlađi trener stasa uz reprezentaciju, da ćemo dobiti trenere na duži rok, računajući da ćemo kvalitetom izboriti SP u Kataru. Pokazalo se da to nije bila ispravna koncepcija. Sigurno postoje i neka imena od ranije, svaki trener može da obavlja taj posao i da za to prima platu, a da li mi kao rukomet zauzvrat dobijamo adekvatno? Trenutno lutamo i razmišljamo koji bi to stranci mogli da budu, ne odbacujući domaće rešenje, ali to je vrlo teško. Barijere su velike. Kod stranaca jezik, novac, plan, strategija, podeljenost angažmana. Kod starijih domaćih trenera je to život u vremenu od pre 20 godina i gledanje na trenera kao svetinju i jedinu zvezdu na sceni dok su ostali nebitni. Kod mlađih trenera, to što tek uz reprezentaciju treba da stvore svoje ime. Zato sam rekao da je put važan. Ako ćemo reći novac nije važan, onda treba dovesti trofejnog vremena sa najmanje prepreka u jeziku. Ako ćemo da kažemo stvaramo trenere, onda Dejanu Periću da pridodamo nekoga iz te generacije, Nenada Peruničića, bilo koga, ali da budemo svesni da ako ne uspemo, ne smemo da kritikujemo i skidamo glave. Treća opcija je da uzmemo neka od korišćenih imena, ali tada znamo, ne idemo napred već stojimo u 2000. godinama. To su tri moguća pravca.

Još uvek nema ni jednog konkretnog imena?

- Lično znam za koji sam pravac, ali on je u ovom trenutku nemoguć. To je Ljuba Vranješ i slični ljudi koji su na svetskoj i evropskoj sceni. Najveći nedostatak je što mi nemamo 15 trenera u evropskim klubovima i to moramo da priznamo. Da ih imamo svaki od njih bi mogao da bude selektor. Naravno da mnogo ima kandidata koji vide Savez kao sigurno mesto za angažman. Dobiju platu, budu na sceni, pronađu angažman za kasnije, a šta mi dobijamo? Meni je ovo najteža situacija za osam godina na čelu Saveza. Nadao sam se da će se i taj problem rešiti sa uspesima koje smo imali. Da će se ljudi preokrenuti u stručnom smislu, da će se roditi neke nove generacije trenera, da će krenuti da rade, ne po egzotičnim destinacijama, već u stvarnom rukometu. Ovako, kada gledam mlađe kategorije i vidim stvari koje se preslikavaju iz prošlosti, zabrinut sam. Svi možemo da budemo selektori, a da nema rezultata. Struka daje finalni efekat. U Rusiji nisu shvatili promene u rukometu posle silaska sa scene generacije Tučkina i ostalih koja je osvojila dva olimpijska zlata, 10 raznih medalja. Mi glorifikujemo naše igrače koji imaju jednu ili dve medalje, a njihovi imaju po 10, od kojih za mnoge ljudi u rukometu nisu ni čuli. Ostali su da žive u prošlosti i zato su doživeli ovih par godina neuspeha. Sada su ispod nas, između ostalog i zato što ljudi koji su dolazili u Savez nisu mogli da se bore sa autoritetima iz prošlosti. Kada je traženo od Vladimira Maksimova da se iz Čehova prebace u Moskvu, on je rekao da u Čehovu ima sve uslove. Da, ali rukomet se igra za publiku, medije, igrače, pa tek onda trenera. Takav sistem više nigde ne postoji. Mi nismo bili toliko izolovani, ali nemamo stvorena nova imena i ljude u svetskom rukometu. Posle 2012. godine, imali smo način kako da prespojimo, da sačekamo dolazak novih trenera, a za to je bilo potrebno da Vuković ili Vranješ odrade ciklus do Rija ili da Matić prođe ove kvalifikacije. Vremenom bi se to stvorilo. Kada imate plan A,B i C, ko je još razmišljao o tome da pravi i plan D? Vrlo je teška situacija. U ovom trenutku bih voleo da postoji kontinuitet dela stručnog štaba, da ostane Dejan Perić, da bude prisutan u svim selekcijama. Ako donesemo neku odluku, da ne nastupi totalna promena, već da zadržimo nešto.

Koja su to imena sa ovog govornog područja, a da ispunjavaju kriterijume vrhunskog kvaliteta i postignutih rezultata?

- Moramo voditi računa i o novcu, i o rukometnom i društvenom ambijentu u kome se nalazimo. Čovek koga mnogo cenim je Sead Hasanefendić. On nije opcija u ovom trenutku, ima angažman u Tunisu. Probali smo sa njim u jednom trenutku, ne želim da ga trošimo, to je čovek čije znanje treba koristiti. Tako i sa Vranješom, koji možda ne može da bude selektor, ali bi mogao da kreira razvoj našeg rukometa na neki savetodavni način. Da pravimo igrače i trenere koji su drugačiji, da su obučeni da igraju svaku vrstu rukometa, a ne da budu gomila marioneta koje pokreće neko sa „10 levo i dva desno“. Moj veliki prijatelj i neko sa kim se često čujem je Lino Červar. Vrlo rado bih ga video na klupi, ali to je verovatno nemoguće. To je čovek kome bi sa punim poverenjem dao i klub i reprezentaciju, jer znam da bi on napravio rezultat.

Da li bi u slučaju Červara prepreke bile finansijske ili geopolitičke?

- Ukupno, i jedno i drugo. Neko ko radi u klubu sa dobrim uslovima, teško je da biste mogli da ga preuzmete u Savez, a da ne platite više, a to nije realno u našim uslovima. Nekada se ne radi ni o mogućnostima Saveza, već o celokupnom ambijentu i tome da li bi to naišlo na dobrodošlicu. Ako je pravi trener, naći ću sve. Ne postoji to što ne može da se nađe za neke od njih, ali moramo razmišljati i o tim geopolitičkim razlozima, jer se ponekad oseća preveliki pritisak na trenera, a ako se to pokaže u njegovom radu i prenese na ekipu, rezultat trpi. Neka od tih imena meni su uvek dobrodošla. Pričalo se i po Srbiji da li je Dragan Marković pravi izbor za klupu BIH, a on čovek uze reprezentaciju i ode na Svetsko prvenstvo. Ljudi koji vole rukomet i koji ga prate, prepoznaju način na koji neka ekipa igra i trenerove ideje. To je ono što nama treba, a ne prodaja kvazi magle i znanja za velike pare. Ima imena koja bi pragmatičnim radom ostvarila rezultat, ali je pitanje kako bi ih igračka i celokupna javnost prihvatila.

U svemu tome postavlja se pitanje i igračke spremnosti da prihvate određeno trenersko ime...

- Osetljivo pitanje. Ne zato što su igrači uobraženi, već zato što je prisutna ta psihologija, način vrednovanja stvari koji su naučili na Zapadu, ko je veći as, čiji je ugovor veći. Sada da dođe neki vrhunski trener koji je prošle godine osvojio neku titulu i kaže „baci loptu u aut“, više bi mu verovali nego nekom treneru bez angažmana, koji bi im rekao „šutirajte na gol“. To mu dođe tako, takav je svet u kome žive, gde je sve nomirano i rangirano, gde važi profesionalizam. Ako im veće ime od njih kaže nešto, oni će to i uraditi. Dosta puta su poslušali i Savez, jer su verovali autoritetu države, organizacije i pojedinca. Svako ko je autoritet, nametnuće sve što želi. Kako se dolazi do autoriteta, to je pitanje za struku. Prevarom ne može, živimo u doba informacija. Ne može „loženjem“, ne može terorom, ne može sa četiri meseca rada, jer to ne postoji više. To mora biti imenom i znanjem. Ako nećemo, onda drugi koncept, stvaranja trenera i igrača u naredne četiri godine, ali onda ne treba pritiskati Savez.

Sve je prisutnija teza da je ova grupa igrača izgubila motiv za igranjem u reprezentaciji, naročito nakon Danske i baraža za SP. Zenit je bio u Beogradu na EURO 2012, a od tada, rezultata nema, ali iznad svega, brine ta anemičnost sa kojom reprezentativci prilaze mečevima...

- Zenit jeste doživljen zato što se atmosfera u Areni nikada neće ponoviti. I sam bih dao sve na svetu što sam doživeo za ono polufinale u Areni protiv Hrvatske. Tog dana sam rekao da ne žalim ni za jednim danom koji sam proveo u rukometu. Sve se vratilo. Verovatno to postoji i kod igrača, ali ipak su oni takmičari. Znaju oni da iznad te srebrne medalje postoji nešto više. Postoje medalje na SP i Olimpijskim Igrama. Kako to kod njih dobiti, to je pitanje za trenera. Pravi trener vidi ko nema više taj poriv i tog igrača odstranjuje. Ne mogu da kažem ko su ti momci, ali znam da kod većine to može da se probudi. Da im se gradira, baš zbog sveta u kome žive, osvojili ste jednu, a ovi su osvojili ovoliko, ovo i ovo. Tučkin se vraćao posle tri godine pauze, pa je osvajao medalje. Posao trenera je da probudi ili odstrani. Postoji zasićenje kod igrača, ali nije dominantno. Dominantno je biti im autoritet.

Kada ćete doneti odluku o novom selektoru?

- U zadnjoj nedelji avgusta ili prvoj nedelji septembra. Naučili smo na primeru Vranješa da klubovi na Zapadu preko trenera štite sebe, a mi smo u podređenom položaju. Savez i klubovi ovde su mali miševi, prihvate sve, ne zaštite se ničim, a onda uslede problemi. Trener završi mandat i ne snosi nikakvu odgovornost. Ta pozicija nije dobra i treba je menjati. Da je drugačija, ne bi bilo 20,30 trenera koji sami sebe kandiduju kroz medije. Retko ko je spreman da obeća nešto svojim imenom i prezimenom. Imali smo u ono vreme hrabar potez Jovice Cvetkovića, koji je uzeo nestvorenu ekipu, za 2000 eura, i koga smo podržali, i kada se nije plasirao na prvo takmičenje. Možda je to i neki četvrti put. Da kažemo „ljudi krećete od nule, imaćete i uslove kao od nule“. Ko je hrabar, ko veruje u sebe i ko nečim garantuje napredak, prihvatiće. Ne kažem da sam za tu opciju, ali onda postoji. Trener koji dođe na dobre uslove sa formiranim timom nikada nije gubitnik. Malo se izreklamiraš, stekneš iskustva, zaradiš novca i odeš na kraju. Ta pozicija nije dobra po Savez i želimo da je promenimo – jasan je Marjanović.