Zaista, malo je ljudi čije ime odmah pri spomenu izaziva nemerljivo poštovanje, ali Željko Obradović je definitivno deo te malobrojne elite, jedan od onih prema kojima gotovo svako ima samo pozitivne emocije. Mnogi će sa ponosom reći "jedan od nas". U poslednjoj emisiji Lavovskih priča upravo je Obradović seo za šank preko puta Nenada Jezdića, kako bi sa njim podelio brojne životne, ali i trenerske, mudrosti, stečene tokom bogate karijere, na putu do statusa najboljeg evropskog košarkaškog trenera.

Količina znanja obično je proprcionalna sa svešću o tome koliko još ima da se nauči, a upravo je to jedna od stvari o kojima Željko svakodnevno razmišlja.

„Ono što mene pokreće je činjenica da ja i dalje moram da učim. Kad usporedim sebe danas i sebe kad sam bio trener Partizana i osvojio naslov Evrope, to je nebo i zemlja. Najveći sam kritičar samog sebe i kada nešto ne ide kako treba, preispitujem svoje poteze. Da znam da ne znam, to je ono što je meni najvažnije“.

Od košarkaških tema dotakao se i toga kako razvija odnos sa svojim igračima, šta je razlikuje košarkaša od ostalih sportista, kako su uzori važni za održavanje košarkaške tradicije Srbije, te kako nikad ne bi mogao da trenira neku drugu reprezentaciju, dok je sa lične strane ispričao kako nadoknađuje to što pati za Srbijom, zašto je u Španiji doživeo kulturni šok, zbog čega je grb nešto najsvetije, kao i zašto nije dobro da se živi u prošlosti.