Vratić‡emo se

Trebalo je par dana da se napiše sledeće: Sloboda je ispala.  Iznenada, kao što se pojavila, tako je i završila svoj nastup u najvišem rangu. Istorija će reći ko je kriv i zašto je ishod baš ovakav. Da li je to loša sreća, suđenje, trener, loša ekipa, arogancija, besparica, pogrešni potezi... Verovatno od svega po malo.

Jedno je sigurno. Možemo biti ponosni na period između Antića i Južne Afrike i nadolazećeg Svetskog prvenstva u Brazilu. Sloboda i Užice su dokazali da su posebni, podigli su veliku prašinu u srpskom fudbalu. Bila je Sloboda na pragu Evrope, pobeđivala je naše nejveće klubove, a posebno strahopoštovanje ulivala je van svog Užica, Užica koje je dokazalo da nije bilo doraslo i sazrelo za ovu veliku priču...

Vratićemo se. To je neminovnost. Da li sledećeg leta, za pet ili deset godina... Jer standardi su postavljeni, crveno-crni CV je dopunjen, povratka na staro ne sme biti. Čekajući šta će se desiti u junu, da kažemo reč dve o utakmici...

Kao što smo i očekivali, u poslednjem kolu neizvesno je bilo samo na Begluku. Preplašeni i zatečeni neočekivanom situacijom rossoneri nisu mogli protiv oslabljenih gostiju, a nije ih ni htelo. Voždovac je iz prvog šuta poveo, Slobodašima su se osekle noge, a sve ostalo je bio deja-vu iz juna 1997. Viktorija, 15 kornera, dve prečke, poništen gol, i na kraju suze... Za arhivu. Poslednju superligašku utakmicu u ovoj, najsjajnijoj eri Slobodine istorije odigrali su: Ranković, Terzić, Lovrić, Knežević, Gojković, Okuno, Maksimović, Ćovin (Jovanović), Žeravica, Tiago i Mihajlović.