FK Radnički: (s leva na desno) Sredoja Mojsin, Nedeljko Micić, Dragan Zlatanov, Dušan Gavranić, Dragan Maršićev,  Zoran Pjetlović i pomoćni trener Slavko Kirćanski, (drugi red igrača): Mića Milović, Milorad Kurucin, Zoran Kalezić, Andraš Kašaš i Zoran Nikolić.

Sredoje Mojsin “Mrge” zrenjaninac  koji je imao najviše nastupa za fudbalski klub Radnički i čovek koji je svojim zadivljujućim odbranama  na stadionu kraj “Skrobare” davne 1979. godine  zaslužio priznanje kao najbolji fudbaler u ligi sa prosečnom ocenom 7,45.

Sredoje Mojsin rođen je 1948. godine u Aleksandrovu, sa šest godina seli se sa roditeljima i braćom u Zrenjanin i ubrzo spoznaje ljubav prema fudbalu. Kao dečaku bila mu je čast i zadovoljstvo da provodi mnogo vremena na fudbalskim utakmicama, da sakuplja lopte i pomaže igračima. Karijeru je počeo veoma mlad, sa nepunih sedamnaest godina, te davne jeseni 1966. godine, prvi put stao je među stative Fudbalskog kluba Radnički.

Nakon četiri godine u Radničkom, Mojsin odlazi u Proleter 1970. godine. Posle  utakmice FK Proletera protiv Veleža, koja se igrala pred 18.000 gledalaca i koja je završena rezultatom 1:1, golman Sredoja je zapažen od strane francuskih fudbalskih stručnjaka i 1974. godine odlazi u Francusku gde je zadovoljio fudbalske kriterijume, ali ga ljubav prema domovini i porodici, posle samo dva meseca vratila u grad na Begeju.

Osamdesete godine  vrbovao ga je fudbalski klub Vojvodina, posle odlaska njihovog golmana Ratka Svilara u Belgiju, ali je tu ponudu odbio. Posle povrede koja ga je zadesila 1981. godine odlazi da igra za Žitište sa kojim 1984. godine ulazi u Srpsku ligu.

Sredoje Mojsin “Mrge” zrenjaninac  koji je imao najviše nastupa za fudbalski klub “Radnički” sa setom se  prisetio  vremena kada se fudbal igrao iz ljubavi i s poštovanjem.

“Odrastao sam kod Šećerane, blizu stadiona fudblskog kluba Radnički. Voleo sam sve sportove, ali fudbal najviše. Kada sam počeo profesionalno da se bavim fudbalom imao sam podršku starijih igrača koji su se zauzeli za mene i bodrili. Priključio sam se fudbalskom klubu Radnički sa nepunih sedamnaest godina. Ekipa u klubu bila je veoma kvalitetna, savesno i dobro se treniralo, ali ni druženje nije izostalo. To su bila vremena kada su igrači davali svoj maksimum kako na treningu  tako i na utakmicama. Poštovali su se treneri, uprava, fudbaleri, odnos prema treningu bio je na zavidnom nivou “, rekao je golman Sredoje Mojsin.

On je za FK Radnički Zrenjanin tokom 10 godina  odigrao preko 400 utakmica i  to u Vojvođanskoj ligi.

“U sportu je najvažniji talenat, ali se bez rada ništa ne može postići. Mnogo su bitni redovni treninzi na kojima se usasvršava sportista i dopunjuje talenat”, savetuje nekadašnji golman mlade sportiste i ističe da  u stvaranju igrača najbitniju ulogu ima trener, ali i da je potrebno da trener bude dobar psiholog i da izgradi dobru atmosferu među ekipom.

Fudbalski klub “Radnički” tokom svoje duge istorije postojanja okupljao je najbolje fudbalere u gradu, bio je član  Banatske lige i takmičio se u prvenstvima Grada i Vojvođanskoj ligi.

Davnih sedamdesetih i osamdesetih, priseća se Sredoja, teško je bilo nabaviti golmanske rukavice, te je često branio bez njih, da su se nosile kožne cipele preko člankova koje je održavao obućar i da su se prve brendirane kopačke pojavile 1969. godine.

“To su bila lepa vremena za fudbal, treninzi se nisu plaćali, ali su mladi fudbaleri imali bolji odnos prema treninzima, trenerima i fudbalu generalno”, rekao je Mojsin.

Nekadašnji golman i danas posećuje fudbalske utakmice i za naš portal govori kako je nekada bilo, a kako je danas u sportu.

“Velika je razlika u nekadašnjem i današnjem  fudbalu, danas je fudbal postao biznis i nema te hemije među igračima. Nekada su utakmice bile mnogo posećenije nego danas. Ulaznice za utakmice su se plaćale i tribine su bile puno, danas su besplatne i nema toliko publike”, rekao je čuveni Mrge.

Fudbalsku karijeru Sredoja je završio u tridesetsedmoj godini, kada je postao trener golmana u Žitištu i Banatskom Dvoru, a delegat je  preko 15 godina.

Sredoje Mojsin penzionisao se 2002. godine i ponosan je deda tri unuke i jednog unuka Lava,  za kojeg se nada da će nastaviti dedinim stopama, čak i premašiti uspehe svog dede.