XS
SM
MD
LG

Junior sa seniorskom medaljom

Sticaj životnih okolnosti, talenat, odlični njuh i procena stručnog štaba, a nadasve godine mukotrpnog rada i velike požrtvovanosti iznedrile su najmlađeg osvojača medalje u istoriji evropskog veslanja. Smederevac Nikola Selaković nije mogao ni da sanja na početku sezone da će je završiti na međunarodnoj sceni sa seniorskom bronzom. Iako je jedan od čak 11 reprezentativaca Srbije koji su se sa Evropskog prvenstva u Varezeu vratili s medaljom na grudima

njegova ipak zavređuje najveću pažnju. Dvadeset i petog jula ove godine proslavio je tek 17. rođendan a u ova sezona mu je tek druga u juniorskoj konkurenciji. Iako je od ogromnog uspeha na šampionatu Starog kontinenta prošlo više od deset dana Nikola je i dalje pod velikim utiskom. Ipak, kako „podvlači“, iako je preko noći dospeo u žižu interesovanja, kako u javnosti tako i u samom Smederevu i Tehničkoj školi u kojoj je krenuo u treći razred, i dalje stoji čvrsto na zemlji. – Prija pažnja kojom smo obasuti od povratka iz Varezea. Međutim, to što se desilo u ovom italjanskom gradu samo mi je dalo još veći motiv da nastavim naporno da radim i da koračam ka ciljevima koje sam pred sebe postavio. Jedan je vezan za školovanje a drugi za sportsku karijeru. Cilj mi je da posle srednje škole nastavim studiranje u Americi na nekom od koledža koji ima bogatu veslačku tradiciju. S tim u vezi i moj partner iz lakog četverca Miloš Tomić će mi napisati preporuku za jedan od koledža. Ovaj prvi cilj je neraskidivo vezan za drugi a to je da konstantno napredujem u veslanju i da osetim draž učešća na olimpijskim igrama. Učešće na najvećoj smotri sporta pod zastavom svoje zemlje je san svakog sportiste pa i moj – kazao je na početku razgovora Nikola Selaković koji je u Varezeu nastupio u četvercu bez kormilara za lake veslače sa Milošem Tomićem, Milošem Stanojevićem i Nenadom Babovićem koji po godinama može da mu bude i otac. Iako ističe da su ga bez obzira što je bio ubeljivo najmlađi svi seniori primili na najbolji način i svojski se trudili da mu pomognu u svemu naglašava značaj pomoći Miloša Stanojevića koji ga je prvi „uveo u celu priču“. – Sve je za mene bilo potpuno neočekivano. Selektor juniora Dejan Guslov me je pozvao da dođem na Srebrno jezero i da ponesem skif. Mislio sam da ću se pripremati za Juniorsko svetsko prvenstvo. Ipak, po dolasku seo sam u laki dvojac sa Milošem Stanojevićem i počeo sam da treniram sa njim u ovom čamcu. I tada mi nije bilo ni na kraj pameti da ću nastupiti na seniorskom prvenstvu iako je stručni štab odlučio da ne idem na juniorski šampionat. Stanojević mi je davao punu podršku od početka i usmeravao me je u mnoge stvari. Takođe, i ostali seniori koji su se pripremali na Srebrnom jezeru su mi bili velika podrška. Svojim savetima su mi otkrili jednu novu dimenziju veslanja i zaista sam im zahvalan na tome. Dan odluke desio se na Izbornoj regati za šampionat Starog kontinenta. Tomić, Stanojević, Babović i ja smo seli u laki četverac i u sve tri trke smo imali odlično vreme, posle čega je i stručni štab prelomio i odlučio da idemo u Vareze. Mojoj sreći nije bilo kraja – istakao je Selaković. Prelepa priča se nastavila i na samom šampionatu. Laki četverac je ubedljivim trijumfom u kvalifikacijama obezbedio sebi direktan plasman u veliko finale. – Otkako smo doputovali u Vareze imao sam tremu. Ipak, osećao sam se mnogo sigurnije uz ostale reprezentativce, pogotovu moje partnere iz lakog četverca koji su stalno pokušavali da sa mene skinu bilo kakav teret govorivši mi da ih samo pratim. Nakon kvalifikacija stekao sam dodatno samopouzdanje. Ipak, u finalu nije krenulo kako smo očekivali. Na 500 metara pre kraja okršaja za medalje pomislio sam da nema ništa od postolja. Bili smo četvrti. Ipak, zaveslali smo kao jedan pretekli Poljake i došli do bronze. Nisam mogao da verujem da smo osvojili medalju. U trenucima kada smo prolazili kroz cilj pomislio sam na svoje roditelje, rodbinu i prijatelje koji su direktno pratili prenos trke. Takođe, pomislio sam i na Nemanju Nešića koji je prošle godine bio u ovom čamcu i čiji se život tragično završio početkom juna. Nešić je znatno doprineo da veslanje u Smederevu postane jedan od popularnijih sportova i njegova smrt predstavlja veliki udarac za celo Smederevo. Ovu medalju posvećujem njemu – drhtavim glasom je rekao Selaković. Malo je nedostalajo da veslanje nikada ne upozna Nikolu Selakovića. Pre veslanja šest godina je trenirao košarku a da nije bilo pauze preko raspusta Nikola ne bi ni došao na ideju da sedne u čamac. – Košarka je bila moja prva velika sportska ljubav. Trenirao sam je dugo. Ipak, kada je završena školska godina trener nam je rekao da nećemo imati treninge preko raspusta. Pošto sam celo leto bio u Smederevu, otac, inače bivši veslač, predložio mi je da probam malo da veslam ne bi li popunio slobodno vreme. Otišao sam na prvi veslački trening i tako je sve počelo. Odmah mi se svideo ovaj sport i nisam se ni najmanje dvoumio da li da nastavim ga treniram. Veslanje je tako postalo moj život iako je za bavljenje ovom sportom potrebno mnogo požrtvovanja i odricanja. Neretko moram da propustim mnogo toga što moji vršnjaci ne propuštaju ali uopšte ne žalim. Volim veslanje, ono me ispunjava i nadoknađuje sve što moram za žrtvujem zbog njega – reči su Selakovića. Sebe trenutno vidi u lakom čamcu bio to dubl skul ili četverac bez kormilara budući da su to olimpijske dicipline. – Po konstituciji sam trenutno lakić pa stoga planiram karijeru u dubl skulu za lake veslače i četvercu bez kormilara za lake veslače. Ipak, kada bih mogao da biram više bih voleo da na nekoj od olimpijada zaveslam u lakom dubl skulu. Ova disciplina mi je nekako draža. Ipak, možda je rano govoriti o tome budući da sam još u razvoju. Ukoliko se desi da prerastem moraću da veslam u težim čamcima a nisam razmišljao u kojoj bih posadi voleo da se nađem – zaključio je Selaković.